О Крсној слави

Слава или „Крсно Име“ у српској православној породици представља молитвени догађај и празник „Мале Цркве“. Тога дана слави се неко од Светих, који је пред Богом наш заштитник и молитвеник за кућу и породицу. Постоје два мишљења о томе како је настала Крсна слава. По једном мишљењу, порекло славе доводи се у везу са њеним другим називом „Крсно име“ што показује да Крсна Слава прославља успомену на дан крштења племенских старешина и њихових породица. Светитеља на чији су дан крштени, узели су да славе као кућног заштитника. Велики број различитих слава само сведочи да је дана крштења био избор неког хришћанског светитеља кога је породица посебно поштовала. Други истраживачи који су се бавили питањем порекла славе код Српског племена мисле да је слава заменила поштовање пагански култ домаћег огњишта. Мисионари међу српским племенима сусрели су се са култом домаћег огњишта кога су они поштовали. Схватајући да ће тај култ тешко искоренити, мисионари су им уместо поштовања разних божанстава и сила, заменили поштовањем хришћанских светитеља. Не улазећи у разматрање који је разлог тачан може се констатовати да православни Срби једини међу Православнима славе Крсну славу. У вереме првог српског Архиепископа, Светог Саве и његових наследника, прописан је обред и начин како се слави Крсна Слава. У српском народу Крсна слава је постала посебан облик духовномолитвеног односа према Богу. Кроз поштовање светитеља кога је Бог прославио, српске породице се на дан празничне успомене обраћају своме Светитељу заштитнику кроз молитву и славаска обележја да за њих посредује пред Господом. То је смисао Крсне славе.

Да би се Слава правилно схватила и пренела као породично наслеђе Св. Архијерејски сабор Српске цркве је издао једно једно упутство о Крсној Слави.

Будући да је крсна слава празник „мале Цркве” то јест породице, то и најмања породица треба да слави. Кад се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се ожени, дужан је да прославља крсно име, без обзира што га отац слави у свом дому. У знак поштовања родитеља, тако важну ствар, као што је оснивање породице и самосталност Крсног имена, синови су дужни да обавесте оца и замоле га да им то благослови. Ако би отац одбио или не би хтео „предати” Славу, синови треба да се обрате свештенику у месту где живе за савет и благослов.

Славска Икона

У свакој Српској кући, на посебном месту главне просторије (по могућности на источној страни) треба да стоји славска икона. Испред иконе је кандило, где се обавља породична молитва.

Славска водица

У неким нашим крајевима је пракса да се пре славе врши освећење славске водице. Домаћица за тај обред треба да припреми: посуду (чинију) са свежом водом, стручак босиљка, кадионицу, угаљ и тамјан са списком имена чланова породице. Освећеном водицом се кропе укућани и просторије стана а од остатка домаћица меси славски колач. Ако нема освећене водице тада се славски колач меси са Богојављенском водицом.

Славска обележја без којих неможе да се слави слава

Славска свећа 

Славска свећа се прави од воска. Свећа је симбол светлости царства Божијег, због чега својом светлошћу подсећа све окупљене на рајску светлост у којој живе светитељи. Тој светлости треба да теже сви хришћани и да својим делима сведоче ту светлост као што каже Господ својим ученицима: „да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима.“ (Мт. 5, 16.) Паљењем славске свеће практично почиње слављења Крсног имена. По доласку из Цркве са освећеним житом и колачем, пред ручак, домаћин пали свећу коју са посебним поштовањем прислужује и прати како она гори. Кад се слава заврши свећа се гаси и оставља, како би се опет током године нарочито уочи великих празника палила пре молитве.

Славско жито

Славско жито је пшеница која се кува уочи славе и потом се слади и меље. У неким нашим породицама пшеница се само заслади и остави немлевена, (није погрешно ни једно ни друго). У молитви на освећењу свештеник се моли, да Господ благослови разноврсне плодове и освети оне који их буду јели, јер су принесени у славу Божију и у част и светитеља који се слави и за помен оних који су умрли у благочестивој вери (претке од којих смо примили славу). Зато је жито потребно спремити за сваку славу (за Св.Илију и Св. Архангела Михаила) јер се жито не спрема за покој душе светитеља, већ у славу Божију и част светитеља као и покој душе наших предака од којих смо славу примили.